Šan Sa

Šan Sa je rođena 1972. u Pekingu. U Pariz je došla 1990. i počela da piše na francuskom. Godine 1997. objavljeno je njeno delo Kapija nebeskog mira, koje joj je obezbedilo Gonkurovu stipendiju za prvi roman. Dve godine kasnije, za Četiri života vrbe dobila je nagradu Kazes, a 2001. je njen roman Igračica goa postigao veliki uspeh kod čitalaca i kritike.

Rođena je u sedmom veku, u doba bajoslovne dinastije Tang. Odrasla je na obali reke Long, gde je naučila da kroti konje. Stupila je u carski Gineceum u kom je živelo 10.000 konkubina. Srela sa ubistvima, zaverama, izdajama. Postala je carica Kine. Upoznala je rat, glad, zarazu. Ona je kinesku civilizaciju dovela do vrhunca. Živela je okružena pesnikinjama, kaligrafima, filozofima. Vladala je najprostranijim carstvom pod kapom nebeskom, u najlepšoj palati na svetu. Postala je Sveti-Car-Koji-Okreće-Zlatni-Točak.



Shan Sa - Carica.pdf

Od 1931. godine Mandžurijom, koju je okupirala japanska armija, vlada poslednji kineski car, zapravo lišen svih ovlašćenja. Dok plemstvo kroz zaludnu zabavu pokušava da zaboravi na strahote rata, jedna šesnaestogodišnja gimnazijalka igra go. Na Trgu hiljadu vetrova, njene ruke nepogrešivo barataju pešacima. Melanholična ali puna žara, ona sanja o nekoj drugačijoj sudbini. Na tabli nadigrava svakog takmaca.
Igračica, međutim, ne zna svog novog suparnika: jednog japanskog oficira, tvrdog poput čelika, tek nešto malo starijeg od nje same, potpuno posvećenog imperijalističkoj utopiji. Njih dvoje će se sučeliti i zavoleti, ni na koji način ne pokazujući to jedno drugom, i voleće se do samoga kraja, dok Kina podrhtava pod naletima osvajača koji ubija, pljačka, muči.




Shan Sa - Igra go.pdf

Plava kosa, plave oči, nadmoćan smešak. Amerikanac.
Lepa, odlučna, okrutna. Kineskinja.
Razočaran, ciničan, ambiciozan. Francuz.

Pariz, Peking, Vašington.
Na planetarnoj šahovskoj tabli troje špijuna upušta se u igru uloga i nemilosrdnu trku, u kojoj niko više ne zna ko je ko i ko koga voli.



Shan Sa - Zaverenici.pdf

On je pobedio narode, a ona je osvojila njega. Hteo je da stvori novu civilizaciju, novi svet, svet feniksa koji se neprestano rađa iz sopstvenog pepela. Njegov život je pripadao galopu, vetru, nepoznatim predelima. U jednoj dalekoj zemlji, na vrhu jedne strme litice, čekala ga je jedna žena. Ona nije imala ni nakit, ni raskošnu odeću. Nije nosila krunu. Sama je sijala.

Aleksandar i Alestrija su se voleli trideset šest lunarnih meseci. Aleksandar je otišao jednog prolećnog jutra. Alestrija se vratila sa mnom u stepu i izdiktirala mi je roman na jeziku ptica. Alestrija je nestala jednog jutra. Njen konj se vratio bez nje.

Neobičan i očaravajući roman, napisan izrazito poetskim stilom, zbog čega podseća na dugu pesmu u prozi ili nestvaran, neuhvatljiv san, u kome se orgije smenjuju sa epskim bitkama, zavere i izdaje sa strastvenim zagrljajima i pomamnim jahanjem kroz mongolsku stepu... Autorka koristi istorijske činjenice samo kao grubi kostur oko koga plete raskošno platno protkano bujnom maštom i ličnim viđenjem dve izuzetne ličnosti - makedonskog kralja i amazonske kraljice.



Shan Sa - Aleksandar i Alestrija.pdf