Marija Jovanović

Već sa prvim romanom “Spletkarenje sa sopstvenom dušom”, za koji je 2000. godine dobila Bazarovu nagradu “Žensko pero”, Marija Jovanović je postala pisac čiji se novi naslovi željno iščekuju.

Njeni romani “Spletkarenje sa sopstvenom dušom”, „Kao da se ništa nije dogodilo“, „Idi, vreme je“, „Dovoljan razlog“ već godinama su među najtraženijim naslovima, a najnoviji „Zvuci iz podmornice“ drugi je na bestseler listi (prema istraživanju sajta Knjigainfo), iako se pojavio prije nešto više od mjesec dana.

Marija Jovanović je rođena u Beogradu 1959. godine gdje je završila filozofiju.

Retko se desi da prvi roman nekog pisca bude tako dobar i snažan kao što je roman „Spletkarenje sa sopstvenom dušom” Marije Jovanović. Ovo je knjiga u kojoj glavna junakinja bez ulepšavanja gleda u sebe, svoju prošlost, život oko sebe, svoju zemlju, porodicu, prijatelje... Ona nikoga i ništa ne idealizuje, a ipak nas, kao nekom magijom, sa svakom stranicom koju pročitamo, sve više i više uvlači u svoj svet prepun emocija, mladalačke lakomislenosti, srušenih ljubavi, pogrešnih odluka, ispaštanja...

Glavna junakinja potiče iz ugledne porodice, živi sa roditeljima i sestrom. Bila je dobar đak, poslušno dete, vodila normalan život. Na letovanju u Grčkoj upoznaje Vasilisa Prekrasnog, u koga se na prvi pogled zaljubljuje. U njemu vidi otelotvorenje svojih snova. Provodi sa njim nezaboravne dane. Povratak u Jugoslaviju teško joj pada, ali godina brzo prolazi i dolazi novo nezaboravno leto s Vasilisom. Njihova ljubav, davala joj je snagu, bila je opsednuta njime, kao i on njom. Usledili su i njegovi dolasci u Beograd. Sve je bilo savršeno. Marina se upisuje na fakultet i upoznaje nove ljude, između ostalog, Ozirisa, inteligentnog mladića, koji je pokazivao naklonost i simpatiju prema Marini. Vasilis je dolazio, bio joj podrška, prihvatao njene nove prijatelje. U trenucima kada je terbalo da ode u vojsku na dve godine, Vasilis joj predlaže brak. Uplašena tom ponudom Marina traži razlog da prekine sve to. Nije joj se odlazilo iz Beograda i sa fakulteta. I ona ostavlja Vasilisa. Ubrzo započinje vezu s Ozirisom i udaje se za njega. Od tog momenta njen život kreće drugim tokom. Brak je trajao svega nekoliko dana, posle čega se vratila roditeljima. Usledile su porodične tragedije, gubitak oba roditelja, sestrin promašeni brak i rođenje bolesnog deteta. Marina sve češće razmišlja o Vasilisu, koji se u međuvremenu oženio i dobio decu. Mislila je da su sva ta dešavanja u njenom životu kazna za ono što je uradila Vasilisu. Šta joj donosi susret sa njim posle 18 godina u Grčkoj?



https://www.4shared.com/office/rjlJWBb5ca/Marija-Jovanovi-Spletkarenje-s.html

Roman Kao da se ništa nije dogodilo govori o razlicitim vrstama ljubavi i o izneverenosti, a u okvire te price smešten je citav istorijski roman, možda bismo mogli reci i saga porodice Sreznjevski.

Pripovedanje se zasniva na stalnim ukrštanjima dva fabularna toka ciji su vremenski okviri razliciti i koje karakterišu slicnosti dogadaja i sudbina likova. Govoreci o preplitanju razlicitih sudbina u pripovedackom postupku, prepoznaje se i izvestan pavicevski manir ocudavanja teksta, tj. uvodenje misterioznosti i tajnovitosti u tekst: Po blagom osmehu koji je ostao na njenom licu, Sofija je neopozivo znala da je te noci kada se preselila na drugi svet, Nevena Blanuša sanjala Sergeja.

Jedan tok vremenski odreden je dvadesetim godinama 20. veka, tj. u vezi je sa propašcu Carske Rusije. Taj istorijski dogadaj odreduje sudbinu Sofijinog dede Sergeja Mihailovica Sreznjevskog i Sofijine bake Galine Vasiljevne, a kasnije i sudbine Mihaila Sreznjevskog - Sofijinog oca i Nevene Blanuše - Mihajlove dadilje, dok je drugi tok vremenski sveden na nekoliko poslednjih decenija 20. veka, s tim što su narocito osvetljene poslednje godine 20. veka i tada aktuelni dramaticni istorijski i politicki dogadaji u Srbiji. Glavni junaci tog toka price su Sofija, Stojan i Ivana.

Spoljašnji prostor unutar koga se realizuju glavni fabularni tokovi je Beograd pocetkom i Beograd krajem 20. veka. Kada se pripoveda o aktuelnim društveno-politickim dogadajima ton pripovedanja pomeren je ka ironijskom. Mnogobrojne licne nesrece ispricane u romanu tek su nagoveštaj dogadaja koji su uslovili opštu propast. Licne i kolektivne nesrece dešavaju se istovremeno, a price o tim nesrecama naizmenicno se smenjuju. Pripovedac nas suocava sa istovremenim postojanjem malih i velikih laži. Na samom pocetku romana uvedeno je niz momenata koji nam iznova oživljavaju slike koje nismo ni uspeli da zaboravimo: kolone izbeglica, samoživost i tortura režima, zloupotreba medija. Sa naturalistickim slikama onoga što se dešava u pozadini, dok u Kninskoj krajini, u Bosni i ostalim delovima bivše Jugoslavije traje rat pripovedac nas suocava uvodenjem kratkih rezova i inserata koje emituje televizija i plasira ih citaocima onako kako on tu celu situaciju i doživljava: emotivno, potresno, ljudski. Otuda se ovaj roman izdvaja od mnoštva romana slicne tematike koji nisu uspeli da prevazidu hronicarsko beleženje loših životnih trenutaka u okviru loših društvenih trenutaka. Izvesno je da autorka ovog romana poseduje smisao za detalj i koristeci se najcešce ironijom i groteskom, kako je vec napomenuto, cini sliku ubedljivom i funkcionalnom. Pripovedac pokazuje kako stagnaciju društva prati i stagnacija morala i ekspanzija neukusa. Olicenje takvog stanja stvari su emisije koje prezentuju i propagiraju turbo-folk. Pripovedac takve manifestacije karakteriše kao monstruoznu kombinaciju krvi i šljokica, u njoj vidi groteskni spoj smrti i divlje veselosti.

U Spletkarenju sa sopstvenom dušom pripovedac kaže da u zlehudim zemljama politika i društveno uredenje u ogromnoj meri odreduju individualnu sudbinu. Taj iskaz vredi i kada razmišljamo i o najnovijem romanu Marije Jovanovic. Ipak, mehanizam dejstva onoga što uslovljava coveka i njegove slobode je, kako se pokazalo u konkretnoj prici u ovom romanu, izuzetno komplikovan i ne može se objasniti drugim recima osim onim koje je, naslucujuci osecanja izmedu Sofije i Stojana, jednom prilikom Nevena izrekla: Ne valja se.

Roman se završava u duhu pozorišne tehnike. Sofija u stvarnost iskoracuje iz pozorišta, cuju se zvuci sirene za vazdušnu opasnost. Takav kraj romana je svojevrsna scena u sceni, pa ostavlja utisak da je citav roman predstava koju bi po nekim žanrovskim odlikama lako mogli svrstati u tragediju.



https://www.4shared.com/office/wM2-Vw4Oca/Marija-Jovanovi-Kao-da-se-nita.html

Treći roman beogradske spisateljice Marije Jovanović (1959)”Idi, vreme je” sustigao je popularnost prethodna dva. U ovoj urbanoj, beogradskoj priči prepoznale su se generacije koje su sedamdesetih sazrevale uz muziku i stihove DŽonija Štulića. I bezbrižno krstarile Evropom, vraćajući se kući. DŽoni je pevao o “magazinima, propagandi, duplericama, sivim eminencijama, besprizornim usrećiteljima, plaćenim nitkovima, mutavim urlatorima zvučnih titula i nevidljivim ubicama efikasnih ruku“ ). Utom su stigle osamdesete, pa devedesete i njegova proročanstva su počela da se ostvaruju.

U takvom okruženju autorka sučeljava glavne junake, pa je roman “Idi, vreme je” i porodična i društvena drama, napisana gotovo biografski, uzbudljivo i duhovito. Knjiga se čita filmskom brzinom (jer je zanimljiva) i zaista ima sve elemente dobrog scenarija. Takođe, navodi na razmišljanje o značenju stare (jevrejske?) kletve “Dabogda imao, pa nemao”.



https://www.4shared.com/office/ecChlC6_ei/Marija-Jovanovi-Idi-vreme-je.html

“U ovom romanu, ostala sam u istom tematskom krugu koji me je i do sada zaokupljao. Fabula je (opet) smeštena u Beograd, i najvećim delom odvija se u neposrednoj prošlosti. Ipak, nadam se da će čitaoci prepoznati i osetiti jedan drugačiji pristup, drugačiju intonaciju, da se tako izrazim. Za mene, lično, ovaj roman ima poseban značaj. Između ostalog, jedna od tema kojom se u romanu bavim odnosi se na problem s kojim sam se godinama posredno nosila, pokušavajući da pomognem osobi koju bezmerno volim. Stoga sam bila naročito obazriva u načinu na koji sam pristupila sižejnoj građi. Kada se progovori iz samog središta bola, velika je verovatnoća da se sklizne u patetiku. Jako sam se pazila da mi se to ne dogodi. Trudila sam se da utišam emotivni ton kazivanja. Prvi put od kada pišem, bila sam zadovoljna kada sam roman završila. Ne u smislu da smatram da sam iznedrila nekakvo remek-djelo, daleko od toga, nego u smislu da sam roman napisala najbolje što ja mogu.”



https://www.4shared.com/office/G-cobkCDca/Marija-Jovanovi-Dovoljan-razlo.html