Tomas Bernhard

Austrijanac Thomas Bernhard (1931-1989) nedvojbeno je jedan od najznačajnijih književnika 20. stoljeća. Uz nekoliko pjesničkih knjiga, glavni dio njegova fascinantna opusa čine dramski tekstovi, romani i pripovijetke, a slavu je stekao koliko kvalitetom svojih djela, toliko i kao protagonist brojnih polemika. Žestoki kritičar Austrije i austrijskog mentaliteta, beskompromisno je zasijecao u bolne teme sredine sklone zaboravu i prešućivanju mnogih, ne tako blistavih segmenata njezine prošlosti i sadašnjosti. Iako je za života stekao slavu velikoga, intrigantnoga autora, Bernhard je vrlo malo prevođen u našoj sredini.

Umnožavanje betonskih znakova tokom dirljive završnice, snaži magijski i simbolički sloj dela, a sama tragedija mladog bračnog para je zapravo plod njihovog neuspelog pokušaja da uzmu sudbinu u svoje ruke i tako se otmu od tvrdih okova koje im je ona namenila. Utoliko njihova tragedija plastičnije oslikava životnu nemogućnost, dok je obrada umetničkog ekvivalenta istog tog pitanja, najpotpunije data kroz stvaralačko mucanje pripovedača.Tako je celovitom obradom nemogućnosti kao centralnog pitanja romana, upotpunjen uspeh Tomasa Bernharda da i ovde ono što je svakidašnje - uključujući i: (auto)biografsko - pretoči u literarni model koji je u isto vreme prožet jakim arhetipskim slojevima, ali i sasvim osobenim stilom koji ne prestaje da iznenađuje čitaoca.



Tomas Bernhard - Beton.pdf
https://www.4shared.com/office/-wqen2gDei/Tomas_Bernhard_-_Beton.html

„Hteo je da bude umetnik, nije bio zadovoljan s tim da bude umetnik života, iako je upravo taj pojam sve ono što nas čini srećnim ako smo vidoviti. . . “

„[. . .] Glena sam, što je čudno, upoznao na brdu Menhsberg, brdu mog detinjstva. Istina, video sam ga još ranije u Mocarteumu, ali nisam prozborio s njim ni reči sve do ovog susreta na brdu Menhsberg, koje se može zvati i brdom samoubistva, jer je savršeno pogodno upravo za samoubistvo, i s njega svake sedmice bar tri ili četiri puta ljudi skaču u dubinu. Samoubice se voze liftom u unutrašnjosti brda do vrha, pređu nekoliko koraka i bacaju se dole u grad. Oni koji su se razbili na ulici uvek su me fascinirali, i ja sam se lično (a inače i Verthajmer!) veoma često peo gore na Menhsberg, ili se vozio gore s namerom da se bacim u dubinu, ali se nisam bacio u dubinu (kao ni Verthajmer!). [. . .]“

„[. . .] U stvari, mi želimo da budemo klavir, rekao je, želimo da budemo klavir a ne ljudi, doživotno želimo da budemo klavir a ne čovek, bežimo od čoveka koji smo, da bismo se sasvim pretvorili u klavir, što, međutim, ne može da uspe, u šta mi, međutim, ne želimo da verujemo, govorio je. Idealan klavirista (nikada nije rekao pijanista!) jeste onaj koji želi da bude klavir, i ja samom sebi svakog dana kažem, čim se probudim, želim da budem stenvej, ne čovek koji svira na stenveju, hoću da budem sâm stenvej. Ponekad se ovom idealu približimo, rekao je, približimo mu se sasvim blizu onda kada mislimo da smo već poludeli, na putu u navodno ludilo, čega se najviše bojimo. [. . .]“



https://www.4shared.com/office/Zj23NVJZei/Tomas_Bernhard_-_Gubitnik.html
Tomas Bernhard - Gubitnik.pdf

Njegovim smještanjem u lječilište za plućne bolesti Grafenhof završava treći dio memoara iz mladosti Thomasa Bernharda, te počinje novo poglavlje pripovijesti o životu i patnji tog osamnaestogodišnjaka. Zbog "sjene" na plućima osuđen je na izolirani svijet sanatorija, iz kojega nije tako lako izaći. Prepušten na milost i nemilost liječnicima, medicinskom osoblju i supacijentima, bori se s najproturječnijim osjećajima.

Suočen isključivo s beznađem, stalno se koleba između apsolutne prilagodbe i otpora.



Tomas Bernhard - Hladnoca. Izolacija.pdf
https://www.4shared.com/office/9PB490djca/Tomas_Bernhard_-_Hladnoa_Izola.html

Mržnja je širok i gotovo neobjašnjiv pojam - barem ne u opsegu prostora predviđenog za ovaj tekst. Ipak, moglo bi se reći da se svakodnevno shvata kao destruktivan osećaj iz koga ne proizilazi ništa dobro/pozitivno/korisno. Paušalnim ocenama nije za verovati, ali, k vragu, stvar sa mržnjom najčešće i jeste takva - barem mi balkančići to znamo jer živimo u ofucanom, kič loncu na tufne podgrevanom na vatri nacionalne, verske, seksualne i svake druge mržnje koja se može zamisliti.
Premda sam tekst započeo uopštenim polutvrdnjama, zazirem od simplifikacija koje svakom društvenom kolapsu nalaze razlog (i opravdanje) u nekoj praiskonskoj, nepromenljivoj, zloj ljudskoj kobi. Ako bismo se pozvali na lošu ljudsku (ali nepromenljivu, te na koncu nužno i prihvatljivu) prirodu, malo po malo stigli bismo i do toga da su logori smrti jedan loš fenomen (ali, opet, na kraju nekako i prihvatljiv, jer takvi su ljudi) - a to je relativizacija u koju naprosto ne sme da se skrene. Hegel je još i ranije govorio o istoriji kao o velikoj klanici, ali XX vek je patentirao najstravičniji oblik nasilne smrti i to je problem koji se nikada ne može dovoljno problematizovati i greh koji čovečanstvo nikada ne može dovoljno okajati - pogotovu zato što je posle II svetskog rata i tobožnjeg sloma fašizma dokazana tvrdnja Marka Tvena da se istorija ne ponavlja, ali se rimuje. Ipak, iako verujem da su ove „prirodne“ postavke samo paravan za skrivanje konkretne krivice, teško je opovrgnuti barem jednu opštu tvrdnju - ljudi su krajnje kvarljiva roba. Kao takvi, oni mogu i da potpadnu pod uticaj tobože fantomske, a zapravo uvek institucionalno instrumentalisane Mržnje. Pitanje koje se postavlja je sledeće - ako su ljudi već takvi, skloni nepočinstvima i raznim javašlucima - može li neko u svemu tome naći razlog da jednostavno Mrzi ljude?



Tomas Bernhard - Ludilo.pdf
https://www.4shared.com/office/RFIKK6-Iei/Tomas_Bernhard_-_Ludilo.html

"Švicarac i njegova životna družica upravo su se pojavili kod posrednika za nekretnine Moritza kad sam mu prvi put pokušao ne samo nagovijestiti simptome svog duševnog i duhovnog oboljenja i naposljetku ih pokušao protumačiti znanstveno, nego sam pred Mori tzom, koji mi je u to doba vjerojatno doista bio najbliskije biće, došavši mu u kuću, iznebuha najbezobzirnije izvrnuo ne samo načetu, nego bolešću već potpuno izobličenu unutrašnjost svoje egzistencije koju je dosad poznavao samo s površine a da ga nije iritirala ni imalo uznemirivala, i morao ga uplašiti i užasnuti već neposrednom brutalnošću svog eksperimenta kad sam tog poslijepodneva temeljito počeo otkrivati i razotkrivati ono što sam pred Moritzom skrivao čitavo desetljeće našeg poznanstva i prijateljstva, i čak štoviše čitavo to vrijeme matematičkom sitničavošću postojano tajio i neprestance i nemilosrdno prikrivao sebi samom da njemu, Moritzu, ne dopustim ni najmanji uvid u svoju egzistenciju; bio je najdublje užasnut, ali me ta njegova užasnutost ni najmanje nije ometala u mehanizmu razotkrivanja koji se pokrenuo tog poslijepodneva silovito, a i pod utjecajem vremena; posve iznenada napavši Moritza tog poslijepodneva iz svoje duhovne busije, kao da Uopce nemam drugoga izbora, postupno sam mu otkrivao tog poslijepodneva sve o sebi, otkrivao sve što se moglo otkriti, razotkrivao sve što se moglo razotkriti..."



Tomas Bernhard - Midland na Stilfsu.pdf
https://www.4shared.com/office/OINsXBk2ei/Tomas_Bernhard_-_Midland_na_St.html

Roman Thomasa Bernharda “Podrum” spada u njegova autobiografska djela, makar je u čitavom svom opusu konstantno uključivao sebe, znance i mjesta u kojima je boravio, ne strahujući mnogo od prepoznavanja.



Tomas Bernhard - Podrum.pdf
https://www.4shared.com/office/HtAtzKkaca/Tomas_Bernhard_-_Podrum.html

Nesumnjivo da je Tomas Bernhard najistaknutiji i najznačajniji austrijski pisac 20. veka i nezaobilazan u književnoj svetskoj baštini. Mogli bismo reći da ga je bolnije čitati nego Kanetia ili Handkea: s Bernhardom uvek imamo iskustvo duhovnog zemljotresa.Okomljuje se na sve mračne strane ovog sveta, demaskira naše predrasude, obrušava se na idole, a prvenstveno mu je na meti sopstvena domovina, njena uskogrudost i dvolična pokvarenost na svakom području, javnom i privatnom. Bespoštedni stav ljubavi i mržnje prema Austriji išao je dotle da je pisac testamentarno zabranio da se njegova dela objavljuju u toj zemlji dokle god važe njegova autorska prava.



Tomas Bernhard - Stari majstori.pdf
https://www.4shared.com/office/BkKM0A_Mei/Tomas_Bernhard_-_Stari_majstor.html

On je za razdoblje svog studiranja, koje je nedvojbeno bilo najužasnije doba u njegovu životu, a o tom razdoblju njegova studiranja i svemu što je za vrijeme tog studiranja osjetio ovdje je riječ, tijekom čitava života morao plaćati visoku cijenu, ako ne i najviši iznos. Taj grad nije zavrijedio naklonost i ljubav što su mu je preci ostavili kao prednaklonost i predljubav, odbijajući ga do današnjeg dana, udarajući ga po nezaštićenoj glavi. Da tom gradu, u kojem su stvaratelji oduvijek bili predmetom uvreda i huškanja i na koncu uvijek doživljavali svoje uništenje, a koji mi je preko mojih roditelja ujedno očinski i majčinski grad, nisam uspio okrenuti leda, ja bih se, kao i toliki drugi stvaratelji u njemu te toliki s kojima sam osjećao povezanost i prisnost, odlučio na jedinu za taj grad znakovitu kušnju i iznenada okončao svoj život, kao Što su toliki u njemu iznenada okončali svoje živote, ili bih polako i jadno skončao okružen njegovim zidovima i njegovim neljudskim zrakom koji izaziva gušenje.... U romanu “Uzrok” Thomas Bernhard se možda na najizravniji način do sada obračunava s Austrijom njegove mladosti, odnosno za i neposredno nakon Drugog svjetskog rata, iznoseći ciničnu analizu društva u kojoj možemo prepoznati i vlastite tekovine.



Tomas Bernhard - Uzrok.pdf
https://www.4shared.com/office/LnooprPnei/Tomas_Bernhard_-_Uzrok.html

"Vitgenštajnov nećak" je delimično autobiografski roman, s podnaslovom "Jedno prijateljstvo", i to jeste knjiga o prijateljstvu pisca s gotovo genijalnm, ali poludelim nećakom čuvenog filozofa Ludviga Vitgenštajna. Pisac se priseća njihovog dugogodišnjeg poznanstva i pokušava da rekonstruiše delove ekscentričnog života svog najboljeg prijatelja, kao neku apoteozu neprestane borbe umetnika da preživi u svetu koji tone u bezumlje.



Tomas Bernhard - Vitgenštajnov sinovac.pdf
---------------
https://www.4shared.com/office/Lq5u9_k5ca/Tomas_Bernhard_-_Vitgentajnov_.html