OVAKO JE GOVORIO DUŠKO RADOVIĆ

+++Dok Metro dođe u Beograd, mnogi će ga sačekati pod zemljom.

+++Žao mi našeg fudbala. Već dugo se muči, a nikako da umre.

+++Mnogi organi društvene kontrole i zaštite liče na prevarene muževe. I oni poslednji saznaju oni što ih se najviše tiče.

+++Nad našom decom biće izvršena još jedna školska reforma.

+++Ovih dana dolaziće nam u goste cela Evropa. Molim kelnere da ne naplaćuju gostima ratnu štetu i neke druge nepodmirene račune za poslednjih nekoliko vekova.

— Detinjstvo sam proveo u Subotici — kaže pesnik Dušan Radović. — Ali, ja vam ne bih pričao o svome detinjstvu naširoko i nadugačko. Ovoga puta bih se zadržao samo na jednoj epizodi iz tog perioda koji se zove detinjstvo, samo na jednom događaju koji mi je i do danas ostao u sećanju. Čini mi se da taj događaj nikad i neće izbledeti iz mog pamćenja.
Imao sam tada dvanaest godina.
Bio sam u drugom razredu gimnazije. Danas je to šesti razred osnovne škole.
Na samom početku školske godine, u septembru, tek što su se školska zvona oglasila, i tek što smo posle dugog letnjeg ferija zaposeli opet skamije, umro nam je jedan drug iz razreda.
Bio je dobar i pametan dečko, i svi smo ga voleli.
Na prvom pismenom zadatku iz srpskohrvatskog jezika trebalo je da mi, učenici, drugovi preminulog dečaka, opišemo njegovu sahranu. Naravno, nije baš bilo lako pisati o mrtvom drugu, mada smo svi njegovom pogrebu prisustvovali. No, pismeni zadatak je — zadatak, te smo se svi u razredu bacili na pisanije.

Ja sam, već tada, ispoljavao izvesne sklonosti ka literaturi. Interesovao sam se za knjige, čitao sam ih, meni, kao učeniku, uopšte nije trebalo zapretiti batinama pa da uzmem knjigu u šake. Čak sam sadržaje nekih pročitanih knjiga znao napamet, pamtio sam takođe i pojedine pasuse, pojedine scene, ili čak i čitave stranice.
Ugledao sam se na — prave pisce!
Činilo mi se, naime, da je stil pisanja važniji od samog sadržaja, pa sam mnogo voleo da kitim svoje spisateljske radove "lepim" i "tužnim" rečima. Tako su, verovao sam, svi počinjali da pišu. Tako je i danas.
I taj pismeni zadatak ja nisam hteo da pišem običnim rečima, već — "pesničkim".
Tako mi se, punom zanosa, učinilo da jesen nije baš ono pravo godišnje doba za sahrane, za umiranje, pa sam čitav taj događaj prebacio u — zimu! I onda sam svoj pismeni sastav počeo da ulepšavam, da kinđurim, da kitim „tmurnim oblacima“, „fijucima vetra“, „zvukom zvona koji se gubio u belom prostranstvu“, „belim, nežnim pahuljicama“, „kristalno belim snežnim pokrivačem“, "izgladnelim vrapcima, koji skakuću po snegu, tražeći koju mrvicu hrane" — kao i drugim đačkim i pesničkim glupostima.

Na zaprepašćenje mojih drugova iz razreda, ja sam za ovaj pismeni zadatak dobio — peticu i sve pohvale od profesora!
U stvari, profesor je objasnio tim neznalicama iz mog razreda da „pravi pesnici“ — baš tako pišu!
Od tada je prošlo mnogo godina, ali ja taj pismeni zadatak još ne zaboravljam; još se stidim svojih gluposti i laži. Postao sam pisac, ali ono čega se u životu najviše plašim i čega se klonim — to su svakako lažna osećanja i lažne reči.
No, eto, i to se događa, da se neko zbog odlične ocene, ubeležene u školski dnevnik — postidi; da ga to prati celoga života, ali moram priznati da je tome ,,kumovao“ i moj profesor. Bilo bi pravednije da sam tada dobio slabu ocenu, jer bi ona ponajviše odgovarala tom mom pismenom zadatku, prepunom ,,lepih opisa pogreba“.

Duško Radović je srpski književnik, pisac, pesnik, aforističar, novinar, urednik dečjih emisija na radiju i televiziji, dečjih časopisa i TV serija. Rođen je 29. novembra 1922. godine u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, u Prilepskoj ulici u Nišu, a umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu, SFRJ.

Otac mu Uglješa je po profesiji bio železničar poreklom iz Čačka, a majka Sofija je bila domaćica poreklom iz Niša. Iz obe porodice je nasledio njihove najbolje osobine; sa očeve strane obrazovanje i prosvećenost, a sa majčine toplinu i marljivost. Bio je treće od četvoro dece. Obožavao je oca uprkos tome što je bio strog i sa 9 godina mu je posvetio svoju prvu pesmu.

1928. godine se sele u Suboticu gde Duško završava osnovnu školu i 6 razreda gimnazije. Školovanje je nastavio u Beogradu studirajući filozofiju. Po završetku rata postao je izvođač književnih radova i pisao je: skečeve, aforizme, najave, odjave, humoreske, pesme, priče, scenarije za igrane i dokumentarne filmove.

Radio je u listovima: „Zmaj“, „Pionir“, „Kekec“, bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio-Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik jednog od najboljih listova za decu u Evropi, „Poletarac“, novinar „Borbe“ i od 1975.-1983. godine urednik Studija B.

Širokim narodnim masama je poznat po emisiji „Beograde, dobro jutro“ u kojoj je od 1976.-1983. godine publiku zabavljao aforizmima koji su objavljeni u tri knjige i prodati u 300.000 primeraka. Napisao je veliki broj knjiga od kojih su neke prevedene na engleski, ruski, nemački i druge svetske jezike.

Njegova poznata dela su:

1953. godine radio-igra „Kapetan Džon Piplfoks“,
1954. godine pesme „Poštovana deco“,
1961. godine pesme „Smešne reči“,
1963. godine pesme i priče „Pričam ti priču“ i „Tužibaba i još 9 jednačinki“,
1963.-1965. godine televizijska serija „Na slovo, na slovo“,
1969. godine poema sa Matijom Bećkovićem „Če, tragedija koja traje“,
1971. godine pesme „Vukova azbuka“,
1972. godine pesme „Zoološki vrt Beograd“,
1977. godine aforizmi „Beograde, dobro jutro 1“,
1981. godine aforizmi „Beograde, dobro jutro 2“,
1983. godine poezija i proza za decu u četiri knjige: „Ponedeljak“, „Utorak“, „Sreda“ i „Četvrtak“,
1984. godine aforizmi „Beograde, dobro jutro 3“.
Druga manje poznata dela su: „Zašto deca čačkaju nos“, „Kako je kit postao domaća životinja“, „Gde je zemlja Dembelija“, „Razbojnik Kađa i princeza Nađa“, „Crni dani“, „Dokolice“, „Volimo Beograd svakoga dana po malo“, „Poziv dobrim ljudima“, „Nikola Tesla“, „Nije-jeste“, „Igre i igračke“, „Krokodokodil“, „Sedi da razgovaramo“, „Plavi žaket“.

Nakon njegove smrti objavljene su knjige: „Vestern“, „Ženski razgovori“, „O plakanju“, „Na slovo, na slovo“, „Na ostrvu pisaćeg stola“ i „Kratke priče“.



Dečji hor Kolibri u svom repertoaru često izvodi sledeće pesme Duška Radovića: „Mrak“, „Plavi zec“, „Strašan lav“, „Šta je na kraju“, „Pesma o mleku“, „Tatin muzičar“, „Sve što raste htelo bi da raste“.

Dobitnik je mnogih prestižnih priznanja kao što su Neven i Mlado pokoljenje, Nagrade zmajevih dečjih igrara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade i diplomu Hans Kristijan Andersen za dečju književnost. Posthumno je dobio BIGZ-ovu nagradu.

Najpoznatiji aforizmi Duška Radovića su:

Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.
Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.
Teško je biti dete i biti dobar.
Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste, najčešće govori o tome šta nije: nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce…
Loše knjige mogao bi pisati svako. Međutim, pisci su samo oni koji ih pišu.
Žene koje su se dobro udale, jutros idu kolima na posao. Voze ih muževi koji su se loše oženili.
Volite se kada niste zajedno. To je prava ljubav. Ko ume da voli samo kad je zajedno, taj ne pravi pitanje s’ kim je.
Ako već tučete decu, tucite ih bez razloga, jer su svi drugi razlozi gluplji.
Juče je jedan roditelj zavapio na roditeljskom sastanku: Dajte mi dobro dete, pa ćete videti kakav sam ja otac!
Duško Radović je smatrao da poezija treba da raduje, a ne da zbunjuje čitaoce. Prema deci se odnosio s’ poštovanjem pružajući im zdrave, razumljive poruke koje daju mašti na volju. Neke od njih su:

Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.
Ko ume da se raduje – ima čemu da se raduje.
Poštovana deco, budite iskreni i strogi prema svima koje volite, do kojih vam je stalo, a lepo vaspitani za sve prema kojima ste ravnodušni.
Neko iz detinjstva ponese samo uspomene, a neko sačuva u očima, ušima, u srcu još malo one radoznalosti i nemira pa ume da se igra i raduje malim stvarima.
Postao je noćna mora tadašnjeg režima zbog čega je njegova emisija, „Beograde, dobro jutro“, ukinuta. Umro je 1984. godine, samo godinu dana nakon odlaska u penziju. Pred smrt je rekao: „Ko izbegava da umre, taj je protiv progresa i lepše budućnosti“.

Njegov brat je poznati atletski trener, Branimir Brana Radović, a sin poznati srpski scenarista i režiser Miloš Radović. U čast Duška Radovića se dugo održavala trka „Sećanje na Duška Radovića“. Mnogo je voleo fudbal i bio je vatreni navijač Partizana za koji je rekao: „Za sve se navija, Partizan se voli“, „Nije uvek lako, ali je uvek lepo navijati za Partizan“, „Da nema drugih – ni Partizan ne bi mogao postojati. Da nema dobrih – Partizan ne bi imao od koga da bude bolji“. Deci je poručivao: „Vodite računa kako se ponašate na „jugu“! Niste u školi!“

Mnogi smatraju da je on izveo modernističku revoluciju u srpskoj književnosti. Bio je elitni pisac kojeg su obožavale mase, a elita ignorisala. Ipak, kritika nije uspela u potpunosti da ga shvati. Kolege su ga zvale Tmuša, mrgud velikog srca koji je na posao dolazio i odlazio sa mrakom.

" Ženski razgovori

Ja nikada ne zavirujem u džepove svoga muža

Znate šta... Ja to moram odmah da vam kažem. Ja nikad ne zavirujem u džepove svoga muža. Nikad! Ja to smatram poniženjem za ženu. Ne, hvala! Ja se tim stvarima nikad neću baviti. To su stvari u koje jedna prava žena, sa dosto-janstvom, ne bi smela da dira. Ja se unapred grozim od toga što bi sve moglo da se nađe u džepu jednog muškarca.

Po mom mišljenju, žena ne bi smela da se spusti na taj nivo. Mi naše muževe nikad dovoljno ne poznajemo... Ja mislim da je tako. Mi ih ipak ne poznajemo... Da li ćemo ih bolje upoznati ako im zavirujemo u džepove? - to je pitanje. Uostalom, ja i ne želim da baš sve saznam o svom mužu. Meni to nije potrebno... Zašto?

Mogu da vam navedem samo jedan primer:

Moj muž je jednom hteo da mi pokaže rendgenski snimak pluća - nešto su sumnjali, pa su mu snimali pluća. I on je hteo da mi pokaže taj snimak, valjda da se pohva-li ili da me uteši da nema ništa na plućima. Međutim, ja sam odbila, nisam htela da gledam. To je, recimo, stvar koja me kod mog muža uopšte ne interesuje. A tako je i sa džepovima...

Ispala sam glupa

Ja sam, u početku, radila takve stvari. Kontrolisala sam svog muža. Međutim, ili ja to ne umem da radim ili nemam sreće, tako da nikad nisam znala da li sam ga uhvatila ili nisam. Jer kad god ja mislim da sam ga u nečemu uhvati-la on mi posle sve objasni... i ja ispadnem glupa, i još posle moram da mu se izvinjavam. I zato još više izbegavam da ga kontrolišem. Jednom sam ga zatekla kako se sa nekom komšinicom ljubi u liftu. On mi posle objasni da je to bila opklada.

Drugi put sam mu u džepu našla fotografiju neke žene, sa plaže, u kupaćem kostimu. Ja ga pitam šta je to, a on mi kaže da je to jedno žensko đubre i da je baš poneo tu fotografiju da mi je pokaže... Da vidim ženu koja je napu-stila nekog njegovog najboljeg druga.

I uvek tako. Ja ga uhvatim ili mislim da sam ga uhvatila, a on mi objasni da sam u zabludi.

A pošto žena nikada ne može da zna da li je nešto isti-na - ili nije - ja sam rešila da izbegavam takve stvari. Lakše mi je tako.

Moj kofer je spreman


Ako mene pitate, ja sam za opreznost, za preventivu. Sa muževima se nikad ne zna... Žena mora svakog trenut-ka da bude spremna na sve. Za svaki slučaj. Zato ja stal-no držim u predsoblju spakovan kofer sa mojim stvari-ma. Ono što mi je najpotrebnije, to držim u koferu. I moj muž to zna. Ako se nešto dogodi, ako me izda ili izneveri ja uzimam kofer i odlazim.

S vremena na vreme promenim stvari u koferu, operem ih, ispeglam, provetrim - pa opet u kofer! Taj mi kofer stoji kao onaj pesak za gašenje požara... Ako ne bude požara, molim! Nećemo upotrebiti pesak. I da vidite, moj muž malo cvikuje od tog kofera. Možda bi nekad nešto i poku-šao, ali ga taj kofer i isprati i dočeka. Ne može a da ne misli na njega. To ga, razumljivo, nervira i iks puta me je molio da sklonim kofer da ga više ne nerviram, ali ja neću! Samo tako mogu da te sačuvam, ako se nerviraš. A kad prestaneš da se nerviraš, sve je gotovo. Ako te uhvatim, ako ti nađem karte u džepu, ja tog trenutka odlazim i nikad se više ne vraćam.

Prema tome, možemo da se volimo, i sve normalno, ali kofer ima da stoji tamo gde sam ga ostavila.

Ne znam šta da mislim

Znate kako je... Svako ima svoje mišljenje o tom pitanju. Ja sa mojim mužem imam drukčiji dogovor, jer druk-čije ne vredi...

Ovo je kuća, ovo su tvoje obaveze u kući, ovo ti je radno vreme. I molim... Ako redovno ispunjavaš obaveze prema kući - ne interesuje me više ništa. Imaš svoje slobod-no vreme, slobodan si čovek, možeš da radiš šta voliš. Je l’ tako? I nemoj samo da zamišljaš da me varaš i da izigra-vaš neke tajne i misterije. Prosto, ne zanima me ni s kim si bio ni šta si radio... Ako si redovan u kući, ako ispunja-vaš obaveze kao muž i domaćin - neka ti je alal. Je l’ tako? Jer, mi njih da kontrolišemo to je nemoguće - da ih ispitu-jemo a oni da nas lažu... i to je ispod dostojanstva. Ima ova drugarica pravo.

Eto, ja sam tako sredila tu stvar i ne mogu da se požalim. Prema tome, ako mene pitate - šta ja mislim o tim kartama za bioskop? - Ja prosto ne znam šta da mislim, jer
mene to konkretno ne interesuje.

Ako on da gol - ja odmah izjednačim


Bože moj... Moj muž zna da sam ja uvek u stanju da mu se revanširam. Dvostruko i trostruko, pa nek’ izvo-li. Ako on da gol - ja odmah izjednačim. Jednom sam mu priredila jednu takvu stvar i sad mu više ne pada na pamet da nešto pokušava. Ja mu ne branim. Ja mu to otvoreno kažem: izvoli, slobodan si! Ali, znaj da te čeka revanš! I još plus neke stvari... Ako ti tako voliš, možemo da teramo, što se kaže, do sto jedan i nazad. Ja sam još uvek zgodna i to za mene nije nikakav problem. Ja izbegavam takve stvari, polazim od toga da sam udata...

Međutim, ne pada mi na pamet da izigravam neku mučenicu. To mi je odvratno. Brak, to je za mene... To su za mene terazije... Ako kod njega pretegne dobro - ja mu se odmah revanširam. Ali ako pretegne neka prevara - molim, tu smo, odmah prelazim u ofanzivu.

To je jedina prava ravnopravnost! Ništa ja ne dajem na neki ženski moral i slično. Što je moralno za njega, to je i za mene. I molim.

Prava mudrost i lepota nikada ne zastarevaju, nego sa vremenom postaju sve vrednije. Povodom obeležavanja 90. godišnjice rođenja Duška Radovića, booking je od zaborava ukao prvo izdanje njegove knjige Poštovana deco, iz 1954. godine. Nadamo se da će u ovom reprintu podjednako uživati i mališani i njihovi roditelji...



https://www.4shared.com/office/5IZZdnlsba/Postovana_deco.html

Radovićeve poetske opservacije, zgusnuti iskazi sa snagom aforizama, godinama su obeležavali i stvarali kritički duh Beograda. Sada izabrani sjaje jednakim sjajem svedočeći o Radovićevom neprolaznom daru i osećanju da od stvarnosti napravi literaturu, a od literature stvarnost.Ova knjiga je izbor tekstova iz emisije Prvog programa STUDIJA B - "Beograde, dobro jutro".
Beogradska stanica STUDIO B nalazi se na najvišem, 23. spratu Palate Beograd u Masarikovoj ulici.
Od jula 1975. do jula 1977. godine autor je, iz Studija sa tog visokog mesta, oko pet stotina puta uživo pozdravio Beograd, svakog jutra u 7 časova i 15 minuta.
Zbog visine Palate Beograd, položaja na kome se nalaiz i uloge STUDIJA B u životu Beograda i Beograđana, nije bilo zgodnijeg mesta odakle bi se u Beogradu moglo poželeti dobro jutro.
U knjizi niije promenjen oblik tog jutarnjeg radio-pozdrava.
Kako je u knjigu ušao samo manji deo emitovanih tekstova, kalendar je znatno proređen. Sve što je zasluživalo da se nađe u knjizi stalo je ispod sto datuma.
Ovoj vrsti pisanja teško je i verovatno nepotrebno određivati ime i rod.
Autor bi najradije i emisiju i knjigu smatrao skromnim doprinosom beogradskom folkloru, usmenom predanju Beograda našeg vremena.



https://www.4shared.com/office/6PYr4JE6ei/Beograde_dobro_jutro_-_Dusko_R.html