Danilo Kiš

Danilo Kiš rođen je 1935. u Subotici, prosperitetnom višejezičkom gradu na granici s Mađarskom, u mešovitoj porodici. Njegov otac, Eduard Kiš, bio je mađarski Jevrejin koji se nakon neupešne privatne karijere zaposlio u jugoslovenskom ministarstvu železnica, gde je na kraju dogurao do glavnog inspektora i priredio zvanični jugoslovenski red vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog transporta, što je uspeh na koji je njegov sin bio neopisivo ponosan. Njegova majka, Milica Dragićević, bila je Crnogorka koja je muža upoznala kada je došla u posetu sestri zaposlenoj u ministarstvu železnica. Pored Danila imali su i tri godine stariju ćerku Danicu, a njihova deca bila su jugoslovenski građani jevrejskog, mađarskog, srpskog i crnogorskog porekla.



- U Subotici su se zbile dve krucijalne činjenice moga života što ih je udesio Bog ili Slučaj: tu su se susreli moj otac Eduard Kiš, viši inspektor državnih železnica i pisac jugoslovenskog reda vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja, i moja majka Milica Dragićević, crnogorska lepotica, prvi put daleko od svog rodnog Cetinja, u poseti kod svoje sestre. Susret redak, možda jedinstven u ono vreme - zapisao je kasnije o ljubavi svojih roditelja. U vreme donošenja antijevrejskih zakona roditelji su svoju decu, Danila i njegovu tri godine stariju sestru Danicu 1939. godine krstili u Novom Sadu, u pravoslavnu veru. U svojoj devetoj godini napisao je prve pesme na mađarskom od kojih je jedna govorila o gladi dok je druga bila ljubavna.

- Prve čulne impresije mog detinjstva potiču iz Novog Sada, koji se nalazi nekih sto kilometara južnije od Subotice, niz Dunav. Mirisi, ukusi, boje… Miris kestenovog cveta, ruže u vazi, kamilice, mašinskog ulja u mehanizmu šivaće mašine, očeve cigarete, kolonjske vode na vratu moje majke, čiste krevetnine, mokraće, mušeme na stolu, kafe, sapuna, začina, kožne trake na očevom šeširu, sedišta fijakera, železničke stanice, apoteke, praznog kupea prve klase, remena za podizanje prozora u vagonu, kožnog kofera. Ukus ribljeg zejtina, meda, bele kafe, cimeta, drvenih bojica, lepka, mastila, hartije, kaučuka, bombona, krvi iz prsta, jodne tinkture, suza, sirupa protiv kašlja. I slike, kao kad se prelistavaju stare razglednice… slivnik što zaudara na trulež i u koji se cedi sapunjava voda; kasarna i groblje; katedrala i sinagoga; pravoslavna Uspenska crkva u kojoj me u petoj godini krste (sveštenik mi sipa vodu na teme, ja tražim pogledom svoju majku koja me začas prepustila brizi krsnoga kuma; miris tamjana, zapevanje sveštenika, treperenje sveca, lica svetaca na ikonama); tramvaji sa lirom; fotografski atelje sa veštačkim cvećem i sa pravom pticom u kavezu; čipka iznad sedišta od baršuna u kupeima prve klase; majčina singerica nalik na katedralu– napisao je u Gorkom talogu iskustva.



Porodica Kiš preselila se 1939. u Novi Sad koji je 1941. godine zauzela Mađarska i iz koga su morali da beže godinu dana kasnije, kad su mađarski vojnici masakrirali nekoliko hiljada Srba, Jevreja i Roma. Kišov otac nije imao drugog izbora nego da potraži utočište kod porodice svoje sestre u jednom selu u zapadnoj Mađarskoj, gde ih naredne tri godine niko nije dirao. Sve se to promenilo 1944. kada su Nemici naterali mađarskog vođu, admirala Hortija, da podnese ostavku, pošto je najavio izlazak iz Osovine i predaju Saveznicima. Po naređenju Adolfa Ajhmana 430.000 mađarskih Jevreja odvedeno je u Aušvic, među njima i otac Danila Kiša. Detinjstvo Danila Kiša obeleženo je strahotama rata i on će kasnije reći da je upravo on bio razlog zbog koga je postao pisac. Da nije bilo strahota ratnog detinjstvane ne bih postao pisac – rekao je u jednom intervjuu. Milica Kiš posredstvom Crvenog krsta stiže na Cetinje, 1947. godine sa svojom decom Danicom i Danilom kod svog brata, Rista Dragićevića, poznatog istoričara. Danilo upisuje školu na Cetinju, ponovo uči srpskohrvatski jezik i uspostavlja prva drugarstva.

Knjiga novela Rani jadi govori o ranom piščevom djetnjstvu, koje je proveo u Mađarskoj. Ova knjiga novela objedinjena je glavnim junakom i jednim narativnim subjektom koji kazuje priču. Zato ova knjiga ima i neke osobine romana.

Sadržaj - Doživljaji iz detinjstva najviše se pamte i nikad ne umiru, ali samo kao neke pojedinosti, kao detalji i otrgnute slike. Sve ostalo iščezava u tami vremena i zaborava.
Sećajući se njih, Andreas Sam kao da prebira po prašini vremena, čisti komade, vraća im sjaj, spaja ih, pravi celinu doživljaja. Vrlo je malo ljudi čije detinjstvo nenosi naslov ove knjige, pogotovo kad je reč o Srbima kao narodu. Da problem bude veći ovde se ne radi samo o ranim jadima, već se ti jadi vuku kroz celi život. Svako u ranoj mladosti doživi neke jade samo neko na teži, neko na lakši način. Ipak dok si dete sve ti je nejasno i u tim trenucima ne razmišljaš puno o tome. Tek kasnije, kad odrasteš, počinju da naviru sećanja čijih posledica tek onda bivaš svestan. Onda poželiš da se vratiš tamo i da izmeniš tok dogadjaja, ali bez uspeha. Dečak Andreas je vrlo rano ispio gorku čašu ovo sveta. Vreme je ratno nesigurno, a iz tog vremena povremeno sećanjem zalazi u neposrednu prošlost, a maštom u budućnost, željenu ali još nejasnu. Život teče u seoskoj sredini, medju običnim jednostavnim ljudima. U sećanju dominiraju siromaštvo, nesigurnost i beda kao stalni pratioci detinjstva. Andreas Sam je senzibilna ličnost, osetljiv na spoljašnje utiske, voli sve što je lepo - cveće, boje, mirisi, zvuci, njegova mašta je živa i nemirna. Sposoban je da oko sebe zapaža nevažne detalje, da u sitnicama sagledava suštine i lepote. Iz te sposobnosti proistekla je ljubav prema prirodi u kojoj će zapažati šume, drveće, travke, cveće, mirise, zvukove.



https://www.4shared.com/office/dcupOlZ2ei/Danilo_Kis_-_Rani_jadi.html

Elektra je nastala 1968, u drugoj godini BITEF-a, kada je Beograd bio neprikosnoveno svetsko pozorišno središte. Ona se može smatrati nekom vrstom Kišovog hommage-a umetnosti koja je tih godina sabirala u sebi, kao u kakvoj žiži, velik deo energije pobune u čijem se znaku završava šesta decenija. Što se tiče povoda da napiše Elektru (po Euripidu) i prirode posla, o tome sâm Kiš govori u belešci “O Elektri”, predviđenoj za pozorišni program. Beleška upućuje čitaoca u osnovne prosedee onoga što Kiš naziva „slobodnim asociranjem nad jednim dramskim tekstom“. Ali, tek bi poređenje s Euripidovom tragedijom pokazalo šta se sve krije pod ovom skromnom formulacijom „slobodno asociranje“, kakve su sve intervencije izvršene ne samo u psihologiji likova, o čemu govori Kiš, već i u onome što se može nazvati etosom tragedije: kod Kiša, ljudska priroda (uprkos snazi mržnje) prolazi kroz iskušenje osvete s mnogo više kolebanja, motivi mržnje mnogo su mutniji, a sam čin osvete bez ikakve svetosti. „Nebeska mehanika“ ustupila je mesto ljudskom, odveć ljudskom, zato na kraju nema utehe, sve je nepovratno i nepopravivo. Pouku, ako je ima, treba izvući iz Klitemnestrinih reči, mada one nisu bile otrežnjujuće za Elektru, pa ni za Oresta: „pred velikom činjenicom smrti / sva su ljudska dela varljiva i tašta, / u reci vremena sve izgleda sitno: sve / osim života / Zato mi oprosti.“ I danas, u ovom surovom vremenu osvete, Kiš nam verovatno ništa drugo ne bi mogao poručiti.



https://www.4shared.com/office/zNqmUAsOca/Elektra-Danilo-Kis-_1_.html

Enciklopedija mrtvih prvi put je objavljena 1983. godine u okviru tadašnjeg izdanja Dela Danila Kiša.

Prevedena na sve veće svetske jezike, ova knjiga je ostala trajna inspiracija generacijama čitalaca i tumača moderne književnosti. O ovoj Kišovoj knjizi napisana je čitava jedna biblioteka studija i kritičkih tekstova.

Novele u knjizi Enciklopedija mrtvih, kako je sam pisac govorio, „u znaku su jedne teme koju bih nazvao metafizičkom; od speva o Gilgamešu, pitanje smrti jedna je od opsesivnih tema literature“.

Pripovedajući o smrti, Kiš u Enciklopedija mrtvih ovu veliku temu prikazuje u različitim istorijskim, kulturnim, društvenim, saznajnim i ideološkim kontekstima: od gnostičkih legendi do modernih vremena, od legendarnih spavača do svevremene enciklopedije u kojoj se nalaze zapisani životi svih ljudi, od priče o predanjima koja ispred puk i o fantaziranjima književnika do povesti o Protokolu Sionskih mudraca.

Kišova Enciklopedija mrtvih je uzbudljivo tkanje imaginacije i činjenica, drevnih istina i modernih iskustva, pomnih istraživanja i živog, strasnog pripovedanja, istorijskih znanja i njihove ironijske rekonstrukcije, enciklopedijskog pripovedanja i nesvakidašnje jezičko-stilske produkcije.

„To je knjiga o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se povlače kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reći o značenju Enciklopedije.“



https://www.4shared.com/office/HT38IGEfei/Danilo-Kis-Enciklopedija-mrtvi.html

Najpoznatija Kišova knjiga novela.

Objavljena prvi put 1976. godine, Grobnica za Borisa Davidoviča je prevedena na sve veće svetske jezike, a o njoj su pisali neki od najpoznatijih svetskih pisaca druge polovine XX veka, poput Josifa Brodskog, Milana Kundere, Đerđa Konrada, Petera Esterhazija ili Vilijama T. Volmana.

Grobnica za Borisa Davidoviča bila je povod za jednu od najvećih polemika u istoriji srpske književnosti, iz koje je proistekla i Kišova briljantna knjiga Čas anatomije.

Novele u knjizi Grobnica za Borisa Davidoviča, nastale u ravni ukrštanja činjenica i imaginacije, surove istorije i sugestivnog pripovedanja, govore o stradanjima u komunističkim gulazima u Sovjetskom Savezu. Kišova knjiga je velika priča o strašnom iskustvu života u istoriji i sa totalitarnom ideologijom u drugoj polovini XX veka.



„Opsednut sam iskustvima iz detinjstva. Opsednut sam holokaustom, nestankom oca, uspomenama na teško ratno detinjstvo. Morao sam da se oslobodim te opsesije. Zato sam o tome pisao. A kada se o tome pedesetih, šezdesetih godina počelo govoriti o komunističkim koncentracionim logorima – gulazima – čije su postojanje francuski intelektualci negirali, tada sam postao opsednut tom temom. Danima i noćima sam o tome diskutovao. Iz te opsesije nastala je Grobnica za Borisa Davidoviča.



https://www.4shared.com/office/g4VGIExLei/Grobnica_za_Borisa_Davidovica_.html

Prvi roman Danila Kiša.
Knjiga u kojoj su sadržane i najavljene velike teme Kišove književnosti.

“Sve je to u Mansardi suviše poetizovano, pomereno, iščašeno, ali negde na dnu te knjige stoji neki gorki talog iskustva. A taj gorki talog iskustva ostaje i ostaće i u kasnijim mojim knjigama, koje, čini mi se, i nisu ništa drugo do pokušaj traženja moje sopstvene ličnosti, mog sopstvenog ja, želja da se nađe neka prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom.”
Danilo Kiš (1972)

"Sve je to u Mansardi suviše poetizovano, pomereno, iščašeno, ali negde na dnu te knjige stoji neki gorki talog iskustva. A taj gorki talog iskustva ostaje i ostaće i u kasnijim mojim knjigama, koje, čini mi se, i nisu ništa drugo do pokušaj traženja moje sopstvene ličnosti, mog sopstvenog ja, želja da se nađe neka prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom."



https://www.4shared.com/office/lRQ6m99pca/Mansarda.html

Jedna od ključnih knjiga Danila Kiša.
Velika saga moderne književnosti o potrazi za ocem, vlastitim identitetom i mogućnosti saznanja o svom svetu i njegovoj istoriji.

“U Ranim jadima, taj svet je viđen očima deteta: u romanu Bašta, pepeo, pogled se širi kroz pripovedačev pogled: u Peščaniku, obojica nestaju, i pripovedanje teži ka gotovo božanskoj objektivnosti. Iako zasnovane na doživljenom, te knjige su prepune dokumentarnih elemenata. Poslednja, Peščanik, u celini je egzegeza jednog autentičnog očevog pisma, datiranog 5. aprila 1942.”
Danilo Kiš (1986)



https://www.4shared.com/office/AXKAT_f4ca/Pescanik_-_Danilo_Kis.html