Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski je bio jedan od najvećih pisaca svih vremena. Rođen je 11. novembra 1821. godine u Moskvi. Preminuo je 9. februara, 1881. godine u Sankt Peterburgu.

Završio je vojnu školu. U dvadesetosmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru.

On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, on je bio svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu, jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana. Po mnogima je i preteča egzistencijalizma.

Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkoloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao doktor u bolnici za siromašne „Marinski“ u Moskvi. Pretpostavlja se da su Mihaila ubili njegovi kmetovi, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju.

Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, te je 1843. čak preveo jedno od njegovih najvećih dela, „Evgenija Grande“, na ruski jezik. Dostojevski je počeo da piše svoju dela otprilike u ovo vreme i 1846. se pojavio njegov prvi roman u formi epistolarne proze, „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj!“. Progon u Sibir i književno stvaralaštvo Spomenik Dostojevskom u Omsku, mestu gde je bio zatočen.

Dostojevski je uhapšen i zatvoren 23. aprila 1849. pod optužbom da je učestvovao u revolucionarnim aktivnostima protiv Cara Nikolaja I. Na dan 16. novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Presuda je glasila: „Inžinjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji - osuđuje se na smrt streljanjem“.

Posle lažnog streljanja gdu su mu vezane oči i kada je ostavljen na hladnom vremenu da čeka na hitac odreda za streljanje, Dostojevski je pomilovan i upućen na prisilni rad u radnom kampu „Katorga“ u Omsku, u Sibiru. Osuđen je na osam godina robije.[2] Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854. je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu. Dostojevski je proveo narednih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu, koji je bio stacioniran u tvrđavi u Semipalatinsku, u današnjem Kazahstanu.

Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio.

Godine 1860. se vratio u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzetno potresen smrću supruge 1864, a odmah zatim i smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciji, a morao je da izdržava i udovicu i decu svoga brata. U to vreme je potonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se.

Dostojevski je imao problem sa kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Zločin i kazna“ napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede. Izdavač Stelovski ga ucenjuje, nudi tri hiljade rubalja za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao. U isto vreme je napisao i knjigu „Kockar“ da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem.

Dostojevski je u ovo vreme putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. U tom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873. do 1881. izdaje, ovaj put uspešan, mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktuelnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Piščev dnevnik se izdavao u novinama kneza Meščerskog „Graždanin“, gde je Dostojevski bio urednik. Časopis je doživeo ogroman uspeh.

Za vreme srpsko-turskog rata 1876-1877. više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori, Černjajevu i dobrovoljcima. Tih godina počinje rad na romanu Braća Karamazovi.

Dostojevski je 1877. održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontroverze, a godine 1880. održao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi. Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti, nedaleko od Sankt Peterburga.

Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu od posledica krvarenja uzrokovanog epileptičnim napadom. Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda, monaštva i sveštenstva. Sahranjen je na groblju „Tihvin“ pri manastiru Aleksandar Nevski, u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani, mahom omladina i studenti, a sam se pogreb pretvorio u demonstracije protiv carizma - uprkos piščevom nedvosmislenom stavu prema celom tom pitanju. Takva počast odavana je jedino telima preminulih ruskih careva. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: „Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“ (Jevanđelje po Jovanu XII,24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana, „Braća Karamazovi“

Obimom malen, ali izuzetan roman Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Roman koji govori o trima temama koje se međusobno prepliću. Govori o temi kockarske strasti, temi Rusa u inostranstvu i temi nekoliko ljubavnih odnosa. Kroz život Alekseja Ivanoviča autor je predočio "pakao kockarnice" koji je opisan sa mnogo žara i strasti. Aleksej se stidi kocke, ali ne može da se oslobodi tog poroka, jer ga je obuzela strast za rizikom, strast za trenutkom da ponovo dobije. Zaboravlja na svakodnevne sitnice koje su ga činile srećnim i na ljubav voljene Poline. Poslije godinu dana Aleksej shvata da je na pogrešnom putu i odlučuje da se bori...



https://www.4shared.com/office/nxluKYuPba/Dostojevski-Kockar.html

U romanu “Dvojnik” Fjodor Mihajlovič Dostojevski bavi se paranoidnim narcizmom u ruskom društvu. Opisujući život Jakova Petroviča Goljatkina koji se svim silama trudi biti priznat, prepoznat, lajkan, zamijećen…, Dostojevski razotkriva Goljatkinov narcizam. Roman slavnog književnika kao da opisuje nade i tjeskobe današnjeg prosječnog korisnika facebooka koji preko društvenih mreža želi učiniti svoj život vrijednim i smislenim, ali, upravo poput glavnog lika iz romana, što se snažnije trudi, to se sve više osjeća prazan, neispunjen i nesretan… U ovom sjajnom članku autorica uz pomoć Dostojevskog analizira probleme današnjeg čovjeka i daje smjernice kako te probleme prevladati…

Na početku “Dvojnika”, romana o socijalnoj tjeskobi, Jakov Petrovič Goljatkin dolazi nepozvan na zabavu koju je priredio njegov šef. Dok nervozan hoda “kroz dva reda znatiželjnih i začuđenih promatrača”, “naš junak” uviđa kako… Da! Svi su pogledi usmjereni na njega, i svi ga slušaju u nekoj vrsti svečanog iščekivanja. Muškarci su se primakli, s punom pozornošću. Malo dalje sve dame nešto šapuću. Domaćin se našao blizu Goljatkina, i iako je iz njegovog izraza lica bilo teško zaključiti da se i on uistinu zanima za Goljatkina… Zbog svega je toga naš junak osjećao da se radi o trenutku od presudne važnosti za njega.



https://www.4shared.com/office/cCul0Ksnba/Dvojnik_-_F_M_Dostojevski.html

Ispovijest je muškarca dok sjedi uz mrtvo tijelo svoje supruge koja je počinila samoubojstvo skočivši kroz prozor. To je pripovijest o njemu samome, jednako kao i o njegovu braku te okolnostima koje su dovele do ovakvog ishoda.



https://www.4shared.com/office/IuuAWuwmce/F_M_Dostojevski_-_Krotko_janje.html

Glavni lik romana Bele noći je Zanesenjak. Na početku romana on je neimenovani stanovnik Petrograda... - piše u pogovoru Jelena Stojanović Đorđević. Istorije dvaju osetljivih bića povezuje nekoliko čudesnih noći zanosa, iskrenosti, otkrića - sa psihoemotivnim studijama velikog pisca.



https://www.4shared.com/office/dHfY_qmqba/F-M-Dostojevski-Bele-noci.html

Braća Karamazovi (rus. Братья Карамазовы) je poslednji roman Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, koji je pisao skoro dve godine 1879-1880. Roman je objavljivan u nizu nastavaka u časopisu „Ruski vjesnik“ (rus. Русскій Вѣстникъ) sve do novembra 1880. godine.

Knjiga Braća Karamazovi je strastveni filozofski roman koji istražuje hrišćansku etiku, slobodu volje, otuđenost, suparništvo, moral. To je duhovna drama o moralnim dilemama u vezi sa verom, o sumnji i modernoj Rusiji. Od njenog objavljivanja, knjiga je priznata širom sveta. Mislioci poput Sigmunda Frojda, Alberta Ajnštajna, Ludviga Vitgenštajna, Martina Hajdegera i pape Benedikta XVI su smatrali ovo delo kao vrhunsko dostignuće u književnosti.


https://www.4shared.com/office/5TtiH0Hiba/F-M-Dostojevski-Braca-Karamazov.html

U Idiotu imamo tipičnog pozitivnog dostojevskijanskog junaka. To je knez Miškin, obdaren dobrotom i sposobnošću da prašta koju je osim njega imao valjda jedino Hrist. Miškin je začuđujuće osetljiv, do krajnjih granica: on oseća sve što se zbiva u drugim ljudima, čak i kad su ti ljudi kilometrima daleko. Veoma je darežljiv i naivan da bi se mogao nazvati idiotom, odakle i naziv za sam roman. Tako je duboka njegova duhovna mudrost, njegovo saosećanje i razumevanje patnji drugih. Knez Miškin je sama čistota, iskrenost, otvorenost; ove osobine ga neizbežno uvode u bolne sukobe sa našim konvencionalnim, veštačkim svetom. Njega vole svi koji ga poznaju; njegov nesuđeni ubica Rogožin, koji je očajnički zaljubljen u junakinju Nastasju Filipovnu i ljubomoran na Miškina, završava tako što Miškina pušta u kuću kojoj tek što je ubio Nastasju Filipovnu i pod Miškinovom duhovnom zaštitom traži način da se pomiri sa životom i da ublaži oluju strasti u sopstvenoj duši.

A ipak, Miškin je poluidiot. Zaostao još od ranog detinjstva, nije progovorio sve do svoje šeste godine života; bio je žrtva epilepsije, pod stalnom pretnjom potpunog ludila, ukoliko ne živi mirnim, povučenim životom (Potpuno ludilo ga i savlada na kraju, kao posledica događaja opisanih u romanu). U svakom slučaju je nesposoban za brak i bračni život, kao što se autor pobrinuo da nam jasno stavi do znanja. Svejedno, Miškin je rastrzan između dve žene. Prva je Aglaja, naivna i čista, lepa, iskrena mlada devojka, otvorena prema svetu ili pre svojoj ulozi ćerke iz bogate porodice kojoj je sudbinski određeno da se uda za uspešnog i privlačnog mladića i srećno živi do kraja života. Šta to tačno Aglaja želi, ni ona sama ne zna; navodno se razlikuje od svojih sestara i ostale porodice, luda je u onom dobronamernom dostojevskijanskom smislu te reči (Dostojevski mnogo više voli lickaste od normalnih ljudi), jednom rečju, ličnost sa sopstvenom misijom, dakle sa Božijom iskrom u duši. Miškin (i, u izvesnoj meri, Aglajina majka) jedini su koji je razumeju. Njena intuitivna ali naivna majka brine se jedino zbog toga što joj je ćerka čudna, ali Miškin oseća skriveni teret koji Aglaja nosi u duši. Sa nejasnom potrebom da spase i zaštiti tako što će je prosvetliti ka duhovnom životnom putu, Miškin pristaje na Aglajin predlog da se oženi njome. E, tad počinje zaplet: tu je i demonska, ponosna, bedna, izdana, tajanstvena, čarobna i, uprkos svom poniženju, blistavo čista Nastasja Filipovna, jedan od onih potpuno neprihvatljivih, nestvarnih, iritantnih likova, kojih su romani Dostojevskog preprepuni. Ova apstraktna žena je u stanju da oseća samo u superlativu; ni njenoj dobroti ni njenoj zloći nema granica. Ona je žrtva jednog postarijeg muškarca koji ju je uzeo za ljubavnicu i nekoliko godina živeo s njom, pa je odlučio da se oženi pristojnom ženom. On blagonaklono izvoljeva da uda Nastasju Filipovnu za svog sekretara.

Svi muškarci u okruženju Nastasje Filipovne znaju da je ona, zapravo, pristojna devojka;isključivo njen ljubavnik je kriv za njen položaj. Ovo ne sprečava njenog verenika (koji je, uzgred, jako zaljubljen u nju) da je prezire kao posrnulu ženu, a ni Aglajinu porodicu da se potrese od iznenađenja kada otkrije da je Aglaja uspostavila neku tajnu vezu sa Nastasjom Filipovnom. U stvari, to ne sprečava ni samu Nastasju Filipovnu da prezre sebe zbog tog poniženja i da se sebi osveti time što zaista i postaje izdržavana žena. Jedini Miškin, kao Hrist, ne vidi mane u Nastasji i iskupljuje je svojim dubokim divljenjem i poštovanjem (Tu se javlja biblijski motiv, priča o Isusu Hristu i posrnuloj ženi). Dostojevski je za sebe smatrao da je jedini pravi tumač pravoslavnog hrišćanstva, a Mirski je dodao odličnu primedbu o Dostojevskom: Njegovo hrišćanstvo... od neke je sumnjive vrste... To je manje-više površna duhovna tvorevina koju je opasno izjednačiti sa pravim hrišćanstvom.

Miškin smatra da je, od dve žene koje polažu pravo na njega, potrebniji Nastasji Filipovnoj, jer je nesrećnija. I tako, tiho napušta Aglaju da bi spasao Nastasju. Tada nastaje nadmetanje u velikodušnosti između Miškina i Nastasje; ona očajno pokušava da ga oslobodi kako bi bio srećan sa Aglajom, a on ne želi da je napusti da ne bi propala. Međutim Nastasja Filipovna ne vidi više ni jedan razlog da se žrtvuje za svoju suparnicu. Odlučila je da odvede Miškina u Moskvu. U poslednjem trenutku se ponovo predomisli, pošto shvata da nije u stanju da dozvoli Miškinu da propadne zbog nje. Beži, skoro ispred oltara, sa Rogožinom, mladim trgovcem koji na nju traći nasledstvo koje je tek dobio. Miškin odlazi za njima u Moskvu. Dalji njihov život i ponašanje lukavo su skriveni velom tajne. Dostojevski čitaocu uopšte ne otkriva šta se tačno desilo u Moskvi, samo daje neke važne i tajanstvene nagoveštaje. Miškin i Rogožin, zbog Nastasje, prolaze kroz neke užasne duhovne patnje a ona sve više i više ludi. Rogožin postaje Miškinov brat u Hristu, pošto su razmenili krstove. On ovo čini kako bi se spasao iskušenja da iz ljubomore ubije Miškina.

Konačno, Rogožin, budući da je najnormalniji od ovo troje, nije više u stanju da izdrži, i ubija Nastasju Filipovnu. Dostojevski ga snabdeva olakšavajućom okolnošću: u trenutku ubistva, Rogožin je u bunilu od groznice. Neko vreme je u bolnici, a onda ga osuđuju na progonstvo u Sibir. Miškin, koji provodi noć u Rogožinovom društvu, kraj ubijene Nastasje Filipovne, konačno potpuno poludi i vraća se u ludnicu u Švajcarskoj u kojoj je proveo mladost i u kojoj je trebalo da ostane sve ovo vreme. Cela ova luda zbrka prošarana je dijalozima, čija uloga je trebalo da bude da prikaže stavove različitih društvenih krugova povodom takvih pitanja kao što je smrtna kazna ili velika misija ruskog naroda. Likovi nikad ništa ne kažu a da pri tome ne pocrvene, poblede ili posrnu. Religiozni detalji koji se javljaju su pomalo neukusni. Pisac se oslanja na definicije i uopšte se ne trudi da ih potkrepi dokazima: na primer, Nastasja Filipovna, za koju nam je rečeno da je biser uvaženosti, povučenosti i rafiniranosti, povremeno se ponaša kao besna, zlovoljna žena lakog morala. Sam zaplet je vešto razrađen, sa mnogo dovitljivih obrta koji drže napetost.



https://www.4shared.com/office/ZQQPYj6Cce/F-M-Dostojevski-Idiot.html

Roman Fjodora M. Dostojevskog prvi put izdat 1861. godine. Poniženi i uvređeni nije samo naslov knjige, vec centralna tema stvaralaštva Dostojevskog. Oni su njegovi junaci, njegova ljubav i njegova rana. On je njihov brailac pred porotom čitalaca i nepotkupljivi sudija njihovih tlačitelja. Naj autobiografskijom od svih koje je napisao, Dostojevski je kao veliki umetnik, humanista, ovom knjigom, pored Zapisa iz mrtvog doma, smelo kaze da oni sto tlače, ponižavaju i vrijeđaju, neminovno seju gnev, koji zakonito prerasta u otpor etici praštanja, u nemirenje do smrti.



https://www.4shared.com/office/Vmqwgx1Xce/F-M-Dostojevski-Ponizeni-i-uvredjeni.html

Priča je smeštena u ruralnom selu Stepančikovo i počinje kada je pukovnik Jegor Ilič pozvao svog sinovca Sergeja da pomogne kod kuće oko problema koji su ga zadesili. Glavni problem u kući pukovnika je njegov gost „slavni“ i gotovo samopostavljeni gospodar kuće Foma Fomič koji je proglašen od strane autora kao „junak romana“. On je karakter apsurda, zadužen za komične situacije i prevrće pukovnikovu kuću i živote ljudi sela Stepančikovo bukvalno naopačke...



https://www.4shared.com/office/QND4u2DLce/F-M-Dostojevski-Selo-Stepaniko.html

"Bijedni ljudi" je roman u pismima u kojima je prikazano dopisivanje dvoje socijalno i ljudski uvrijeđenih ljudi: sitnog činovnika Makara Devuškina, u kojega već nadziremo klice prosvjeda protiv društvenog stanja i smirene jednako siromašne petrogradske djevojke Varenjke.



https://www.4shared.com/office/KGMIrzOuce/FM-Dostojevski-Bedni-ljudi.html