Oskar Vajld

Oskar Vajld (engl. Oscar Wilde) rođen u Dablinu, 16. oktobra 1854. kao Fingal O'Flaetri Vilis (engl. Fingal O'Flahertie Wills), dve godine nakon starijeg brata Vilijama, a umro u Parizu, 30. novembra 1900) je bio irski književnik. Pohađao je „Triniti koledž“ u Dablinu od 1871. do 1874. godine. Dobio je stipendiju za „Magdalena koledž“ u Oksfordu, koji je počeo da pohađa 1875. godine. Najveći uticaj na Oskara Vajlda kao umetnika u to vreme su imali Svinbern, Volter Piter i Džon Raskin. Na Oksfordu je zbog svog ekscentričnog ponašanja imao problema sa profesorima.

Tokom 1875/1876. godine Vajld je objavio poeziju u nekoliko literarnih magazina. Godine 1876. ponovo se našao u Irskoj zbog smrti oca i nastavio sa objavljivanjem poezije, a 1878. je dobio Nagradu za englesku književnost. Ubrzo je napustio Oksford i otišao u London, gde je polako stekao popularnost među književnicima. Stekavši popularnost kao književnik i esteta, 1882. godine je otišao da predaje u Americi. Posle povratka iz Amerike živeo je nekoliko meseci u Parizu. Godine 1884. se oženio sa Konstans Lojd u Londonu i dobio dva sina Sirila i Vivijana. Tokom tih godina, Vajld je radio kao novinar, a pored toga je i dalje pisao poeziju i drame.

Godine 1890. objavio je svoje najčuvenije delo, roman „Slika Dorijana Greja“. U to vreme je Vajld doživeo najveću slavu. Ali u leto 1891. godine upoznao je lorda Alfreda Daglasa, s kojim započinje ljubavnu aferu i spoznaje svoju homoseksualnost. U to vreme postaje alkoholičar, a njegova slava počinje polako da se gasi. 1895. godine je osuđen na dve godine prinudnog rada zbog „nakaznog ponašanja“. Posle povratka iz zatvora, seli se u Pariz, gde je umro 30. novembra 1900. godine, napušten od svih.

Oskar Vajld je šokirao London talentovano i neprestano. Kada ga je na premijeri jedne njegove drame publika ogromnim aplauzom izmamila na binu, izašao je pušeći cigaretu, što je u to vreme bilo novo i drsko ponašanje. Zatim je zahvalio publici na „inteligentnom prijemu ove predivne drame, vidim da vam se svidela skoro koliko i meni“.

Skromnost mu nije bila vrlina, pa je izjavio: „Na putovanja uvek nosim svoj dnevnik. U vozu mi je potrebno senzacionalno štivo.“ Kada se 3. januara 1882. godine iskracao u Ameriku, na carini je teatralno izjavio: „Nemam ništa da prijavim osim svog genija.“ „Volim London!“, rekao je jednom, „Komponovan je od divnih idiota i briljantnih ludaka, baš onako kako društvo treba da izgleda“.

Verujući da ništa nije tako uspešno kao preterivanje, bio je sklon uživanjima u jelu i piću, novcu, zabavama. Satima je mogao da zabavlja publiku smišljajući priče „u letu“, vesele prirode, zabavan, duhovit, dečačkog duha. „Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!“, izjavio je nadahnuto, ne znajući da će mu ta želja doći glave. Naime, šokiranje Londona otišlo je predaleko onda kada je četrdesetogodišnji Oskar Vajld, srećno oženjen i otac dva sina, spoznao svoju homoseksualnost zahvaljujući sedamnaestogodišnjem zavodniku Robiju Rosu. Ros je do kraja ostao njegov najverniji prijatelj, ali ne i najveća ljubav.

„Jedna od najvećih romansi viktorijanskog doba bila je ljubavna veza između Oskara Vajlda i mladog lorda Alfreda Daglasa, zvanog Bouzi. Bouzi je najpre bio očaran romanom „Slika Dorijana Greja“. Dvostruko mlađi od Vajlda, dekadetni lord anđeoskog lica, zaveo je pisca i postao njegova najveća ljubav i uzrok njegove propasti. Bouzijev otac, markiz od Kvinsberija, autoritaran, ali i uticajan, rešio je da uništi Vajlda, podigavši tužbu protiv njega. Iako je perverzni mladi lord bio veća opasnost od Vajlda nego obratno, Vajldu je sudija zbog „nakaznog ponašanja“ izrekao najgoru moguću kaznu – dvogodišnji prinudni rad. Bouzi je Vajlda uvukao u krug mladih muških prostitutki, sa kojima je orgijao s vremena na vreme, koje je Bouzijev otac kasnije potplatio da svedoče na sudu o Vajldovoj perverznosti. Zatvoren je 25. maja 1895. i pušten 18. maja 1897. godine. Viktorijanski London je tada okrenuo leđa Oskaru Vajldu, lordu reči, dotadašnjem najomiljenijem žitelju. Od najpoznatijeg viktorijanskog pisca postao je preko noći najpoznatiji viktorijanski kriminalac. Njegova porodica je posle sudskog skandala emigrirala u Švajcarsku, promenivši prezime u Holand. Žena ga je jednom posetila u zatvoru.

„Ja sam Irac po rođenju, Englez po odgoju, osuđen da koristim jezik Šekspira.“ Zaljubljen u život i večiti optimista, do svoje 40. godine nije proveo ni jedan dan nesrećan. Govorio je da se ljudi i te kako procenjuju po svom izgledu, u zrelim godinama izgledao je kao predimenzionirani dečak. U Parizu ne samo da se oblačio po pariskoj modi, nego je i svoje dugačke negovane pramenove kose ukovrdžavao. Kovrdže mu je i mama negovala u detinjstvu. Ignorišući činjenicu da je Oskar dečak, oblačila ga je u čipke i odgajala kao devojčicu sve do devete godine. Možda bi i nastavila s tim, ali je Oskar bio veoma krupan za svoj uzrast, a u međuvremenu je dobio i sestru. Za mlađu sestru je bio emotivno vezan mnogo više nego za starijeg brata. Sestra mu je umrla još kao devojčica, a Oskar je čuvao njen uvojak kose celog života u kutijici.

Oskarov otac je bio lekar i arheolog, veoma uspešan u svemu čime se bavio. Za razliku od svog sina, hobi su mu bile žene, pa je pored zakonite dece imao još nekoliko nezakonite. Nikad potpuno pijan, ali zato retko sasvim trezan, važio je za najprljavijeg Dablinca. Oskarova majka je bila za nijansu čudnija od oca. Bila je neurotični nacionalista, neuredna i pričljiva, a njen hobi je bilo objavljivanje rodoljubive poezije pod pseudonimom „Speranca“. Uvek je lagala da je pet godina mlađa. Jedan Vajldov biograf je primetio: „Jadno dete iz ovakvog braka“.

Kao mladić je rekao: „Potpuno sam siguran da ću biti slavan, ili bar ozloglašen.“ Bio je u kratkom periodu i jedno i drugo. Prva godina zatvora ga je uništila je i duhovno i telesno. U Londonu ga odjednom niko više nije spominjao. To ga je duhovno ubijalo: „Samo je jedna stvar gora od toga da svi o tebi pričaju, a to je – da prestanu!“. Teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Posle zatvora živeo je samo još tri godine, uglavnom u siromaštvu i izbegavan, objavljujući novinske članke pod pseudonimom „Sebastijan Melmut“ u Parizu. Nije odoleo još jednom susretu sa Bouzijem, ali njihov zajednički život u Francuskoj trajao je veoma kratko. Umro je od meningitisa, bez novca, bez publike, bez glamura. U pohabanoj pariskoj hotelskoj sobi mrzeo je tapete na zidu, a na samrti je rekao: „Jedno od nas će morati da ode“.

Oscar Wilde i njegove bajke u lektiri su za 6. razred osnovne škole. Na stranicama ove čudesne knjige kriju se važne, velike i mudre istine. To su poruke o onomu što je mudrije od filozofije i moćnije od vlasti, bolje nego sam život… U knjizi su objavljene bajke Sretni princ, Slavuj i ruža, Sebični div, Infantin rođendan, Zvjezdan i slavna raketa. U tim bajkama Wilde ističe dva područja lepote: prolazno i trajno, malo vrijedno i hvale vrijedno, ali ne daje nikakve naznake da će plemenita djela donijeti ikakvu nagradu osim ostvarenja visokoga estetskog ideala. Mnogi njegovi likovi dolaze do samospoznaje i do spoznaje ružnoći i bedi, a sam autor veliča moć ljubavi koja je veća od moći zla ili dobra.



https://www.4shared.com/office/89Y4OYqNca/Oscar_Wilde_-_Sretni_princ_i_d.html

Engleski književnik i esteta, talentovani govornik, teoretičar „larpurlartizma“ je u svom jedinom romanu Slika Dorijana Greja, otvoreno i kritički ustao protiv licemerja i amorala, čime je izazvao oštre kritike. Ovom romanu se može pristupiti i kao jednoj krimi priči, što on i jeste i po preklu i po nameni. Dorijan Grej, dendi i zločinac, nastao je istovremeno kad i Šerlok Holms: za vreme jedne večere na kojoj su Oskar Vajld i Konan Dojl prihvatili ponudu američkog izdavača da svaki od njih napiše po jedan roman. Autor je u svom romanu sproveo svoju estetičku kritiku života i dao obrazac jedne umetničke egzistencije.



https://www.4shared.com/office/IiKAMo5Mca/Slika_Doriana_Graya_-_Oscar_Wi.html

LICA DŽON VORTING, mirovni sudija ALDŽERNON MONKRIF Prečasni KANON ČEZEBL, doktor teologije MERIMEN, batler LEJN, sluga LEDI BREKNEL GVENDOLIN FERFAKS SESIL KARDJU GOSPOĐICA PRIZMA, guvernanta PRVI ČIN Scena: jutarnji salon u Aldžernonovom stanu u ulici Polumeseca, London, Vest End. vreme: sadašnje. Soba je opremljena luksuzno i sa umetničkim nameštajem. Iz sobe u pozadini čuje se zvuk klavira. (LEJN postavlja sto za popodnevni čaj, a nakon što je muzika utihla ulazi ALDŽERNON.) ALDŽERNON: LEJN, da li si me čuo kako sviram? LEJN: Mislio sam da nije učtivo da slušam, gospodine. ALDŽERNON: Baš mi je žao zbog tebe. Ja ne sviram tačno, svako može da svira tačno, ali zato sviram sa čudesnom izražajnošću. Kada je reč o klaviru, emocije su mi jača strana. Nauku čuvam za život. LEJN: Da gospodine. ALDŽERNON: A, kada već pominjemo nauku o životu, da li si spremio sendviče sa krastavcima za ledi Breknel? LEJN: Da, gospodine. (pruža mu poslužavnik) ALDŽERNON (bira, uzima dva i seda na sofu): O, Lejn...! Uzgred budi rečeno, vidim da je prema tvojoj evidenciji u utorak uveče, kada su lord Šormen i gospodin Vorting večerali sa mnom, popijeno osam boca šampanjca. LEJN: Da gospodine, osam boca i jedna pinta. ALDŽERNON: Zašto u kućama neženja sluge obavezno piju šampanjac? Pitam iz čiste radoznalosti. LEJN: Ja to pripisujem superiornom kvalitetu pića, gospodine. Više puta sam seuverio da se u kućama bračnih parova retko troši prvoklasan šampanjac. ALDŽERNON: Gospode bože! Zar brak tako pogubno utiče na duh?



https://www.4shared.com/office/xC9T2a-kca/Vazno_je_zvati_se_Ernest_-_Osc.html