Horhe Luis Borhes

Horhe Luis Borhes rođen je 24. avgusta 1899. godine u Buenos Ajresu, u Argentini. Članovi njegove porodice su različitog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine. Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao upravo od roditelja.[3] Njegovo formiranje kao intelektualca i umetnika počinje već u detinjstvu u velikoj porodičnoj biblioteci sastavljenoj od dela na engleskom, koji je znao zahvaljujući baki Engleskinji.[4] Već sa devet godina Borhes je započeo svoj spisateljski rad prevodeći „Srećnog princa“ Oskara Vajlda. Godine 1914. se njegova porodica seli u Pariz. Borhes u Francuskoj uči jezik i priprema maturu, sa posebnim interesovanjem za filozofiju i velike pisce 19. veka. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku, a 1919. godine odlaze u Španiju i tu Horhe počinje svoj aktivniji spisateljski rad.

Karijeru pisca je započeo 1923. godine pisanjem poezije, a prve stihove „Crveni ritmovi”, posvećene Oktobarskoj revoluciji koje nikada nije objavio, napisao je 1919. godine tokom svog boravka na Majorki.[4] Kada se vratio u Argentinu, sa nekoliko mladih pisaca koji su se okupljali oko M. Fernandeza, pokrenuo je časopise „Prizma’’ i „Proa’’, a već 1923. godine ponovo odlazi u Evropu. Godine 1927. mu je oslabio vid, da bi potpuno oslepeo krajem pedesetih godina.Borhes je najpoznatiji po svojim kratkim pričama, ali je takođe pisao i poeziju, eseje, scenarije, književne kritike i objavio mnoge antologije.[5] Borhes je pisao poeziju celog svog života. Na Borhesa dosta utiče modernistički stil pisanja, a posebno simbolizam. A u njegovim kasnijim delima može se videti uticaj naturalizma. Na njegova kasnija dela veliki uticaj je imala i činjenica da je bio slep. Borhes se dosta interesovao za mitologiju, matematiku i teologiju i ove nauke su često bile prisutne u njegovim delima. Njegovo prvo objavljeno delo je bio prevod dela „Srećni princ“ Oskara Vajlda na španski kada je imao samo devet godina. Njegova prva kolekcija pesama „Vrućina Buenos Ajresa“ (šp. Fervor de Buenos Aires) objavljena je 1923. godine.[5] Iste godine Borhes postaje urednik literalnog dodatka novinama „Kritika“ gde se pojavljuju njegovi delovi priča kasnije objavljeni u „Opštoj istoriji gadosti“ (šp. Historia universal de la infamia).

Borhesova najbolja dela su sa početka njegove karijere, kada je uglavnom radio kao prevodilac i književni kritičar za argentinski magazin „El Hogar“ koji se izdavao od 1936. do 1939. godine.[5] Posle teške nesreće koju je doživeo 1939. godine pojavljuje se njegova prva kolekcija kratkih priča „Vrt razgranatih staza“ ( šp. El jardín de senderos que se bifurcan). Ova kolekcija je izašla iz štampe 1941. godine. Njegovo najpoznatije delo je kratka priča „Čekanje“ (šp. La espera) objavljena 1950. godine. Izražavao je veliko interesovanje i za idealizam što se može videti u eseju „Novo pobijanje vremena“ (šp. Nueva refutación del tiempo), kratkoj priči „Preciznost nauke“ (šp. Del rigor en la ciencia), pesmama „Stvari“ (šp. Cosas) i „Golem“ (šp. El Golem), kao i u priči „Kružne ruševine“ (šp. Las Ruinas Circulares). Borhes 1967. godine započinje petogodišnju saradnju sa američkim prevodiocem Normanom Tomasom di Đovanijem. Takođe nastavlja da izdaje knjige kao što su „Knjiga izmišljenih stvorenja“ (šp. El libro de los seres imaginarios) 1967. godine, zatim „Brodijev izveštaj“ (šp. El informe de Brodie) 1970. godine, kao i „Peščana knjiga“ (šp. El libro de arena) 1975. godine. Njegovo najduže književno prozno delo je priča „Kongres“ (šp. El Congreso) objavljena 1971. godine.[5]

Borhes je bio značajan i kao prevodilac. Prevodio je literaturu sa engleskog, francuskog i nemačkog jezika na španski jezik. Takođe je preveo dela Vilijama Foknera, Hermana Hesea , Franca Kafke, Volta Vitmana, Virdžinije Vulf i drugih. Borhes nije dobio Nobelovu nagradu za književnost i to je doživeo kao lični poraz. Kasnije se govorilo da mu je ova nagrada uskraćena zbog konzervativnog pogleda na politiku.Obzirom da je Borhes bio slep njegova majka starala se o njemu, bila je njegov lični sekretar, odgovarala je na pisma, pratila ga je na putovanjima. Neočekivano, 1967. godine, Borhes se oženio sa svojom starom prijateljicom iz mladosti, Elsom Miljan.[6] Njegovi prijatelji su smatrali da je upravo njegova majka insistirala na tome kako bi imao ko da se brine o njenom slepom sinu kada ona umre. Međutim, brak je trajao svega tri godine. Nakon razvoda, Borhes se vratio majci, sa kojom je živeo u malom stanu, sve do njene smrti[7] Narednih godina, putovao je širom sveta. Nakon majčine smrti ulogu asistentkinje preuzima Marija Kodama, argentinka nemačkog i japanskog porekla. U aprilu, 1986. godine oženio se sa njom preko paragvajskog advokata, što je tada bila uobičajena pojava za Argentince koji su želeli da izbegnu oštre zakone u vezi razvoda. Uz nekoliko izuzetaka, žene su skoro potpuno odsutne u većini Borhesovih dela. Međutim postoje neka dela kao što je priča „Ulrike“ iz „Knjige o pesku “, u kojoj je pisao o romantičnoj ljubavi. Takođe i u svojim kratkim pričama „Zahir“ i „Alef “, Borhes piše o neuzvraćenim ljubavima. Horhe Borhes umro je od raka jetre 1986. godine u Ženevi. Marija Kodama, njegova udovica i naslednica, stekla je potpunu kontrolu nad njegovim delima.Horhe Luis Borhes umro je 14. juna 1986. u 86. godini života od raka jetre. Po verskim shvatanjima, Borhes se deklarisao kao agnostik. Jedna od njegovih poslednjih želja bila je da bude sahranjen na groblju u Ženevi. Njegov nadgrobni spomenik je delo argentinskog vajara Eduarda Longata. U februaru 2009. godine predstavljen je projekat premeštanja Borhesovih posmrtnih ostataka na groblje u Buenos Ajresu. Borhesova udovica Marija Kodama žustro se sprotivila pa je projekat propao.

Ovo delo predstavlja bezbroj mogućih tumačenja, među kojima je i čitanje iz egzistencijalističkog ugla, zasnovano na ideji o nemogućnosti čoveka da se suoči sa večnošću (što je prisutno u mnogim borhesovim pripovetkama) i na njegovom razumevanu i tumačenju preegzistencijalista, kao što su Seren Kjerkegor, Franc Kafka i Artur Šopenhauer.

U ovoj kratkoj priči, koja je postala gotovo kultna, može se prepoznati ceo njegov opus, jer se ova može kvalifikovati kao paradigmatska priča ogromne Borhesove biblioteke, dok, pritom, ironično napaja igru rečima i, kako realnom, tako izmišljenom erudicijom. Ovo poslednje se može nazreti, npr. u uvodnim epigrafima, u kojima su citirani Tomas Hobs i Vilijem Šekspir, i u postskriptama iz 1943. u kojima se vrši moguće istraživanje o drugim Alefima, citirajući istorijske autore, kao npr. Pedra Enrikesa Urenju, Ričarda Frensisa Bartona, Lusijana de Samosatu i Abenhalduna ili Ibn Halduna.



https://www.4shared.com/office/9CPtTNX3ei/Horhe-Luis-Borhes-Alef.html

Go­di­na­ma sam vje­ro­vao ka­ko sam od­ra­stao u pred­gra­đu Bu­e­nos Ai­re­sa, pred­gra­đu opa­snih uli­ca i ja­snih su­to­na. Za­pra­vo, od­ra­stao sam u vr­tu opa­sa­nom že­lje­znom ogra­dom sa šilj­ci­ma i u knji­žni­ci s bez­broj­nim en­gle­skim knji­ga­ma. Po ću­me­zi­ma če­tvr­ti Pa­ler­mo mo­ta se sa­mo ološ s no­žem i gi­ta­rom (ta­ko mi go­vo­re), a mo­je su no­ći is­pu­nja­va­li ugod­nom je­zom i kra­ti­li mi ju­tra sli­je­pi Ste­ven­so­nov gu­sar što umi­re pod konj­skim ko­pi­ti­ma, iz­daj­nik ko­ji je osta­vio pri­ja­te­lja na Mje­se­cu, put­nik kroz vri­je­me ko­ji je iz bu­duć­no­sti do­nio uve­li cvi­jet, zlo­duh sto­lje­ći­ma za­to­čen u So­lo­mon­ski ćup i za­str­ti ho­ra­san­ski pro­rok ko­ji je is­pod dra­gu­lja i svi­le krio gu­bu. Što se za to vri­je­me do­ga­đa­lo on­kraj ogra­de sa šilj­ci­ma? Ka­kve su se to si­lo­vi­te lo­kal­ne sud­bi­ne zbi­va­le ne­ko­li­ko ko­ra­ka da­lje, u nemir­noj krč­mi ili na opa­snoj pu­sto­po­lji­ni? Ka­kav je bio taj Pa­ler­mo, ili, ka­ko sam ja se­bi
pre­do­čio da bi mo­rao bi­ti?



https://www.4shared.com/office/0PJlpMFGca/Horhe-Luis-Borhes-Evaristo-Car.html

Pripovetka po kojoj je ova zbirka dobila naslov prvi je put objavljena 15. maja 1980. u argentinskom dnevniku Clarin. Podatak je iz knjige Borges, sjaj i poraz (Borges, esplendory derrota, 1996.) stoje potpisuje Maria Esther Vazquez, autorova dugogodišnja suradnica i pratilja na putovanjima. To je ujedno i poslednja priča koju će Borges izdiktirati nekome u pero ili stroj, jer je još od sredine pedesetih godina protekloga stoleća zbog slabovidnosti bio osuđen na posredništvo u pisanju i čitanju. Preostalih šest godina života najmanje se zadržavao u Buenos Airesu. Širom sveta ukazuju mu počasti, organiziraju boravke i predavanja, uručuju počasne doktorate i nagrade. Pretvorio se u planetarnu zvezdu koja u svakoj prigodi znade naći reči zahvale ili pronicljivog komentara.



https://www.4shared.com/office/sy2J3QvQca/Horhe-Luis-Borhes-sekspirovo-pa.html

“Pripovedačke vežbe koje čine ovu knjigu nastale su u periodu od 1933. do 1934.
Mislim da proističu iz mog ponovnog iščitavanja Stivensona i Čestertona, još od prvih filmova Fon Šternberga i možda, izvesne biografije Evarista Karijega. Zloupotrebljavaju neke postupke: razna nabrajanja, naglo narušavanje kontinuiteta, svođenje čitavog života nekog čoveka na dve-tri scene. Nisu, niti pokušavaju da budu psihološke.”



https://www.4shared.com/office/cm18J6BLei/Horhe-Luis-Borhes-Univerzalna-.html

Kada mi je Univerzitet Belgrano predložio da održim pet predavanja, izabrao sam teme koje mi je nametnulo vreme u kojem sam živeo. Prvo, knjiga, taj instrument bez kojeg ne mogu da zamislim svoj život, i koji za mene nije manje ličan negoli ruke ili oči. Drugo, besmrtnost, ta pretnja ili nada o kojoj su tolike generacije sanjale i koju traži poezija. Treće, Svedenborg, vizionar koji je napisao da mrtvi biraju pakao ili nebo slobodnom odlukom svoje volje. Četvrto, detektivska priča, ta stroga igračka koju nam je Edgar Alan Po ostavio u nasledstvo. Peto, vreme, koje za mene i
dalje predstavlja esencijalni problem metafizike



https://www.4shared.com/office/FwIA0vJzca/Horhe-Luis-Borhes-Usmeni-Borhe.html

Priređivač ove knjige kaže da je Borhes ( 1899-1986) neosporno ne samo jedan od najvećih pisaca 20. veka već i jedan od onih koji ga najbolje predstavljaju i dodao da je njegovo delo univerzalno po svojoj sveobuhvatnosti. Nabrajajući koja je sve iskustva Borhes unio u svoja dela, Konstantinović je naveo kulture Dalekog istoka, severnjačke sage, Franca Kafku, Vergilija, ali i Migela Servantesa i Pola Vitmerna.



https://www.4shared.com/office/5aJad2CDei/Horhe-Luis-BorhesIzbor-pesama-.html

Borhes je pisac i čitan i slavljen na ovim prostorima, a “Maštarije” su svakako jedna od njegovih najboljih knjiga pripovedne proze. “Maštarije” sadrže u sebi bogato, barokno tkivo Borhesovog talenta i erudicije, romaneskne biografije, izmaštane matematike, teološke trilere, izmišljena sećanja…



https://www.4shared.com/office/fzsYZrzzca/Jorge-Luis-Borges-Mastarije.html

Knjiga o izmišljenim bićima, kako autor u Predgovoru navodi, "nije napisana za jednokratno čitanje". Time se aludira na recipijenta, koji može da se igra postojećim elementima, i stvori uvek novi smisao, što implicira na njegovo aktivno učešće u iščitavanju dela (kao i pisac, i čitalac biva u prilici da se igra, sklapa mozaik od već postojećih elemenata), jedan od postupaka na koji su pisci poslednje dve decenije XX veka i te kako računali.



https://www.4shared.com/office/tB6iFutdca/Horhe_Luis_Borhes_-_Knjiga_o_i.html